Светислав Басара

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили српскога вајара, погледајте чланак Светомир Арсић Басара.
Светислав Басара
Басара 2014.
Лични подаци
Датум рођења(1953-12-21)21. децембар 1953. (70 год.)
Место рођењаБајина Башта, НР Србија, ФНР Југославија
Књижевни рад
Утицаји одВидосав Стевановић
Најважнија делаФама о бициклистима, Успон и пад Паркинсонове болести, Контраендорфин
НаградеНинова награда (2006, 2021)

Светислав Басара (Бајина Башта, 21. децембар 1953) српски је књижевник и колумниста.[1] Аутор је више од четрдесет књижевних дела: романа, збирки приповедака, драма и есеја. Од фебруара 2022. године је аутор и водитељ телевизијске емисије Црвени картон.

Биографија[уреди | уреди извор]

Светислав Басара је рођен 21. децембра 1953. у Бајиној Башти. Његову мајку Добрилу као девојчицу су усвојили Светислав и Зорка Веизовић, па је по деди добио име.[2]

Добитник је више српских награда за књижевност, а његов роман Фама о бициклистима многи сматрају једним најбољих романа девете деценије[3] 20. века.

Пре двадесет година, помислио сам, ништа ме није припремило за појаву Фаме о бициклистима. Басара је до тада објавио своје прве приче и романе, а ја сам у мојој збирци Фрас у шупи објавио причу „Светислав Басара интервјуише Самјуела Бекета за Трећи програм радио Београда“. Басарини рани романи указивали су на списатељску разиграност, на постмодернистичко поигравање садржајем и формом, на препуштање апсурду, што су све одлике типичне за Басарин прозни поступак, али ништа није наговештавало велики скок, велики прелет, који ће се одиграти објављивањем романа који ће постати још типичнији пример његове прозе. После појаве Фаме о бициклистима, слободно се тако може рећи, српска проза више није била иста, као што ни Басара више није био исти писац, као што ни ја нисам био исти читалац.

— Давид Албахари

Драме су му извођене на многим сценама а књиге превођене на енглески, француски, немачки, мађарски, бугарски, италијански и македонски језик[3].

Басара је био амбасадор СР Југославије од 2001. до 2005. године на Кипру.[4]

Био је колумниста дневних новина Данас, а од 2021. године пише колумне за Курир. Колумна му носи назив Фамозно.[5] Од фебруара 2022. године је аутор и водитељ телевизијске емисије Црвени картон на Курир ТВ.

Из брака са Видом Црнчевић Басара, кћерком покојног Бране Црнчевића,[6][7] има двоје деце, Тару и Рељу.[8]

Награде и признања[уреди | уреди извор]

За роман Фама о бициклистима добио је Награду „Жељезаре Сисак“.[9]

Добитник је „Нолитове награде“ за књигу Монголски бедекер.[3]

Роман Успон и пад Паркинсонове болести, у издању београдске издавачке куће „Дерета“, донео му је 2006. године Нинову награду за роман године, награду Народне библиотеке Србије за најбољу књигу од 25 најчитанијих у мрежи народних библиотека Србије у 2008. години[10] и награду „Лаза Костић“ 2007. године.

За роман Анђео атентата, који је објавила издавачка кућа „Лагуна“, добио је 2015. године награду Српског књижевног друштва „Биљана Јовановић“ и награду „Исидора Секулић“.

Први је добитник награде Фонда „Борислав Пекић“.[11]

Као колумниста „Данаса“, добио је 2010. године награду „Станислав Сташа Маринковић“.[12]

Његов роман Мајн кампф ушао је у најужи избор за Нинову награду 2012. године, а 2021. године, за роман Контраендорфин, добија Нинову награду, по други пут,[13] чиме постаје један од само пет писаца у историји награде који су је добили више пута.

Јуна 2022. добио је Награду „Драгиша Кашиковић”.[14] Добитник је Награде „Тодор Манојловић” за 2022. годину.[15]

Дела[уреди | уреди извор]

  • Приче у нестајању (1982)
  • Peking by Night (1985)
  • Кинеско писмо (1985)
  • Напукло огледало (1986)
  • На ивици (1987)
  • Фама о бициклистима (1987)
  • Феномени (1989)
  • На Граловом трагу (1990) - наставак чувене Фаме о бициклистима
  • Монголски бедекер (1992)
  • Тамна страна месеца (1992)
  • De bello civili (1993)
  • Дрво историје (1995)
  • Уклета земља (1995)
  • Виртуална кабала (1996)
  • Looney Tunes (1997) - Манично-параноична историја српске књижевности у периоду 1979–1990. године
  • Света маст (1998) - Наставак манично-параноичне историје српске књижевности у периоду 1979–1990. године
  • Вучји брлог (1998)
  • Идеологија хелиоцентризма (1999)
  • Машине илузија (2000)
  • Краткодневица (2000)
  • Џон Б. Малкович (2001)
  • Бумеранг (2001)
  • Оксиморон (2001)
  • Срце Земље (2004)
  • Фантомски бол (2005)
  • Успон и пад Паркинсонове болести, Београд: Дерета (2006) ISBN 978-86-7346-554-8
  • Изгубљен у самопослузи (2008)
  • Мајмуноописаније (2008) - књига прича
  • Дневник Марте Коен (2008)
  • Дрво историје (2008) - књига у издању "Службеног гласника", која садржи есеје раније објављене у књигама „На ивици“ (1987), „Дрво историје“ (1995), „Виртуална кабала“ (1996) и „Идеологија хелиоцентризма“ (1999)
  • Нова Страдија (2009)
  • Фундаментализам дебилитета (2009)
  • Ерос, гирос и Танатос (2010)
  • Почетак буне против дахија (2010)
  • Тајна историја Бајине Баште (2010)
  • Mein Kampf, Лагуна, Београд (2011)
  • Дуговечност, Лагуна, Београд (2012)
  • Гнусоба, Лагуна, Београд (2013)
  • Тушта и тма, Лагуна, Београд (2014) - књига писама са Миљенком Јерговићем
  • Анђео атентата, Лагуна, Београд (2015)
  • Други круг, Лагуна, Београд (2015) - друга књига писама са Миљенком Јерговићем
  • Очај од нане, Лагуна, Београд (2016) - књига прича
  • Андрићева лествица ужаса, Лагуна, Београд (2016)
  • Нова српска трилогија, Службени гласник, Београд (2017) - три раније објављена романа, „Успон и пад Паркинсонове болести“, „Дневник Марте Коен“ и „Почетак буне на дахије“, обједињена заједничком историјском судбином
  • Пушачи црвеног бана (2017) - избор колумни
  • Атлас псеудомитологије, Службени гласник и Институт за јавну политику, Београд (2018)
  • Контраендорфин, Лагуна, Београд (2020)
  • Ствар духа : записи о сликарству (2021)[16][17]
  • Рекапитулација: неми филм (2023)[18]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Радисављевић, Зоран (16. 6. 2007). „Време у негативу”. Политика. Приступљено 25. 5. 2011. 
  2. ^ Отац Светислава Басаре је непознат.Рехабилитовани Басарини преци („Блиц“, 12. јун 2013)
  3. ^ а б в „Светислав Басара”. Лагуна. Приступљено 25. 5. 2011. 
  4. ^ „Светислав Басара”. Геопоетика. Архивирано из оригинала 27. 03. 2020. г. Приступљено 25. 5. 2011.  (језик: енглески)
  5. ^ Басара, Светислав. „Фамозно”. Данас. Архивирано из оригинала 22. 6. 2011. г. Приступљено 25. 5. 2011. 
  6. ^ Даниловић, Д. (14. 4. 2011). „Преминуо Брана Црнчевић”. Блиц. Приступљено 25. 5. 2011. 
  7. ^ Време бр. 522, 4. јануара 2001. године.
  8. ^ Ко је ко у Србији ’96: Лексикон, Библиофон, Београд 1996.
  9. ^ Colic, Nina (2021-01-25). „Svetislav Basara dobitnik Ninove nagrade za roman “Kontraendorfin” - Kultura - Dnevni list Danas” (на језику: српски). Приступљено 2024-01-06. 
  10. ^ „Басара добио награду Народне библиотеке”. РТВ. 28. 2. 2009. Приступљено 25. 5. 2011. 
  11. ^ „Басара добио награду Народне библиотеке”. Радио-телевизија Војводине. 28. 2. 2009. Приступљено 25. 5. 2011. 
  12. ^ „„Сташа“ Светиславу Басари, „Бурзан“ Николи Томићу, Данас, 8.6.2010.”. 
  13. ^ „Светислав Басара по други пут добитник НИН-ове награде”. BBC News на српском (на језику: српски). Приступљено 2024-01-06. 
  14. ^ „Određeni dobitnici nagrade "Dragiša Kašiković" - Kultura - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2022-06-14. Приступљено 2022-06-14. 
  15. ^ Р., К. (17. 2. 2023). „Басари награда „Тодор Манојловић””. Политика. Приступљено 20. 2. 2023. 
  16. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Ствар духа : записи о сликарству :: COBISS+”. plus.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2024-01-06. 
  17. ^ „Народна библиотека Ужице”. Народна библиотека Ужице (на језику: српски). 2022-03-04. Приступљено 2024-01-06. 
  18. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Rekapitulacija : nemi film :: COBISS+”. plus.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2024-01-06. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Дипломатске позиције
Амбасадор СРЈ/СЦГ у Кипру
2001—2005
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Светислав_Басара&oldid=27471112”